Trauma posle prvog porođaja: moja istina

Ako tražite priču o tome kako izgleda nositi se sa traumom posle porođaja, u ovom tekstu ćete pronaći iskreno iskustvo jedne mame i način na koji je preživela bol, pritisak i razočaranje koje nije očekivala.

Ovo je priča o ranama koje se ne vide, o tišini koja guši i o ženi koja je želela samo jedno: mir i podršku dok donosi život na svet.

KADA BOL IZ PORODILIŠTA OSTANE I NAKON DOLASKA KUĆI

Ja sam majka dvoje dece koja ne može da se oporavi od lošeg iskustva, sećanja i događaja sa prvog porođaja. Prvo dete sam rodila 2023. godine i sve kreće u lošem smeru čim muževljeva familija sazna da je beba muško. Krenuli su da mi nameću njihova imena i da moram da „pratim običaj“, da dete nazovem po živom dedi. Srećom, moj muž nije želeo da pristane na to, pa smo detetu dali ime koje smo zajedno izabrali.

Zatim su počele kritike o tome kako „jedem gluposti“ i kako „ugrožavam dete“. Istina je da se nisam zdravo hranila, ali to nije bila moja želja - devet meseci me je pratila mučnina na sve što pojedem. Moj meni se sveo na banane, hleb i margarin, makarone sa sirom i povremeno pileće meso. Ostalo mogu da pojedem, ali posle treće kašike završim povijena nad WC šoljom dok sve ne izbacim. Srećom, muž me je i tu podržao: kupovao mi je ono što mogu da jedem i što mi prija.

Kada je njegova porodica krenula da šalje pakete odeće za dečaka, ja u 8. i 9. mesecu trudnoće moram sve to da perem, peglam, slažem i preslažem. Uvrede su počele kad sam izdvojila samo stvari sa dečijim motivima, a ne „markirane krpice“. Muž to nije video kao problem, za njega je to samo odeća.

Kada je počela priča o tome da želim da muž bude sa mnom na porođaju, napali su me: „Šta će on tamo? On je muško. Neka ide njegova baba s tobom.“ (Moj muž je odrastao uz babu i dedu, jer su ga kao malog uzeli od majke - namerno). U tom ludilu sam počela da plačem, podigao mi se pritisak, vikala sam da jedine dve osobe koje mogu biti uz mene su moj muž ili moja majka, a za ostale me nije briga. Naravno, muž mi je rekao da sam izdramila i da to nije bilo lepo, ali da me razume i da ne bi dozvolio da se oni mešaju.

Nakon porođaja došla sam kući umorna i iscrpljena. Nije prošlo ni tri dana, njegova baba je bez najave kupila kartu i došla (možda se i najavila, ali mi on nije rekao).

Nismo želeli da objavljujemo slike deteta pre 40 dana, ali baba je htela da se cela familija sjati na video-poziv da pokaže svog praunuka. Ja, iscrpljena od noćnih podoja, potresena porođajem u kojem je sve rađeno na silu - vaginalete za otvaranje, oksitocin, bušenje vodenjaka - želela sam samo sigurnost svog muža, da zajedno posmatramo naše dete, našu bebu, naš pupoljak ljubavi.

Ali kako da uživam kad neko svakih sat vremena ulazi u sobu i traži da ga pokažem drugima? Prsnula sam u plač, tresem se od besa jer nije moglo da se ispoštuje jedino što sam molila: da ne želim posete, osim naših roditelja. Zbog svega toga sam se udaljila od muža, jer nije ispunio ono što je trebalo da me učini sigurnom, zaštićenom i uvaženom.

Druga trudnoća je prošla skoro isto, samo što smo ovaj put kasnije saopštili vest i niko nije dolazio prvih 40 dana. Ali pošto je devojčica, ne zanima ih toliko. Jasno se vidi da on „može sve“ zato što je muško, a ona je manje bitna jer je „beba“.

Da li si i ti prošla kroz postporođajno iskustvo koje te i danas boli, muči ili nosiš u sebi kao tiho sećanje? Nisi sama. Mnogo žena prolazi kroz isto, samo o tome ne govorimo dovoljno glasno.

Pridruži se Mama & Woman zajednici i poveži se sa ženama koje su prošle kroz isto. Podeli svoju priču jer tvoje iskustvo može nekoj drugoj mami biti prvi put da se oseća vidljivo, shvaćeno i manje usamljeno.