Tantrumi, suze i tišina: Iskrena ispovest jedne mame

Ovo nije priča o savršenoj mami. Nije ni o savršenom detetu. Ovo je priča o jednoj sasvim običnoj ženi koja se svakog dana iznova pita da li je dovoljno dobra. Žena koja voli svoje dete više od svega, ali je ponekad toliko umorna da ljubav zaboli.

Priča je anonimna, ali je istinita - jer je ovo iskustvo hiljada žena.

JUTRA KOJA POČINJU PRE NEGO ŠTO SAM SE PROBUDILA

Moj sin ima tri godine. Ima najlepše ruke na svetu, male, mekane, pune života. Ali u tim istim rukama kao da nosi eksploziju koju ne znam kako da obuzdam.

Svako jutro počinje isto: on se probudi, a meni telo već zna da će biti teško. Kao da sam već na ivici živaca.

Jednog jutra izgledalo je kao da ništa nije drugačije. Ja sam birala jaknu, on je birao čarape. I onda odjednom - njegov vrisak. Onaj što preseče sve u meni, pa i sam vazduh. Nije bilo zbog čarapa, već zbog jedne potpuno obične, glupe stvari. Zbog toga što sam zatvorila vrata od frižidera umesto njega. I on se bacio na pod. I plakao. I urlao iz stomaka, iz duše. A ja sam stajala iznad njega, sa osećajem da sam na ivici sopstvenog pucanja.

Niko ne vidi ono što se dešava u meni. Spolja stojim. Ćutim. Dišem. Ali iznutra… Iznutra mi srce lupa kao da trčim maraton, misli mi se zapliću, a telo se steže kao oklop. I čujem svoj glas u glavi, taj isti glas koji me godinama prati: „Ne viči. Ne popuštaj. Nemoj se slomiti. Izdrži.“ A onda se sve pretvori u tišinu. Onu gustu, tešku, koja boli više od svakog zvuka.

Nakon svakog tantruma, imam osećaj da sam bila na ratištu. Posle njegovog vriska, dolazi moj lom. Moja tišina. Moja sramota. Sednem na krevet kad zaspi i pitam se: „Da li sam danas bila dobra mama? Da li sam mu pomogla ili sam ga samo izdržala? Da li me oseća kao sigurnost…ili kao oluju?“

I najgore pitanje, ono od kog bežim: „Da li je ovo moja krivica?“

Neki dan je imao najjači tantrum do sada. Nije mogao da se smiri. Telo mu se treslo, rukice hladne, obrazi mokri. A ja…ja sam sedela na podu pored njega i držala ga u krilu. Nisam imala snage da govorim. Sve što sam imala bila je njegova težina na mojim grudima i suze koje nisam mogla da zaustavim. Kad se umorio, samo je šapnuo: „Mama, ne idi.“ A ja nisam ni znala da li imam gde da odem.

Možda najteže priznanje: Ponekad imam osećaj da moje telo podnosi više nego što je napravljeno da izdrži. Kao da sam zategnuta žica koja može da pukne svakog trenutka. Ne zato što ga ne volim. Ne zato što je on težak. Nego zato što sam ja premorena. Iscrpljena. Emotivno izvučena do poslednje niti.

Ponekad se pitam gde sam nestala. Gde je žena koja sam bila pre ove beskrajne borbe sa suzama koje nisu moje, ali se lepe za moje srce?

Tantrum dođe i prođe. On zaspi, umoran kao da je istrčao maraton. A ja? Ja sedim u mraku i osećam svaki mišić kao da me neko istukao. Osećam krivicu. Osećam pritisak u grudima. Osećam da sam potonula još malo dublje nego juče. I onda se opet pojavi onaj glas: „Šta ako nisi dovoljno dobra?“

ONO ŠTO ŽELIM DA PRIZNAM (A NIKAD NE PRIZNAJEM)

Nekad se plašim sledećeg tantruma pre nego što se desi. Kao da živim u stalnoj pripravnosti. Kao da sam vojnik koji nikad ne skida uniformu. Moje telo pamti zvukove pre nego što moja glava počne da razmišlja. Pamti kako mu se glas slomi na početku. Pamti kako mu se usna zadrhti. Pamti kako njegove male ruke postanu čvrste, napete, kao da se ceo svet srušio zbog nečega što odraslima deluje nevažno.

Ali njemu nije nevažno.

I zbog toga svaki put iznova osećam kako mi se u grudima nešto otkida.

Ima dana kada se budim pre njega i sedim na ivici kreveta, već umorna, jer znam da me čeka još jedna runda nečega što ne znam da li mogu da izdržim. Niko te ne pripremi za to. Niko ti ne kaže da ponekad strah nije od toga šta će dete uraditi, već od toga kako ćeš ti reagovati. Da će najveća borba biti borba sa sobom. Da ćeš sama sebi biti i sudija i optuženi i jedini svedok.

I onda dođu tiha popodneva. On zaspi. I ja ga gledam. Kako diše. Kako mu se trepavice spuštaju nad obrazima. Kako izgleda kao da je sve dobro na ovom svetu. I sve nestane. Sva panika. Sav strah. Sav umor. Sve osim ljubavi, te ogromne, teške, neumorne ljubavi koja me svaki put iznova podigne.

U tim trenucima, dok mi glava još uvek bruji od svega što se desilo, pomislim samo jedno: „Samo da sutra izdržim još jedan dan.“ Ne da budem savršena. Samo - da izdržim.

Ovu priču nisam napisala da bih dala savete.

Nemam ih.

Podelila sam je zato što se osećam sama. Jer imam strahove koje ne umem da izgovorim naglas. Jer imam misli od kojih me bude stid. Jer volim svoje dete više nego sebe, a ponekad je baš zato najteže.

Ako si ikada stajala iznad svog deteta koje vrišti, dok se u tebi sve lomi... Znaš o čemu pričam. Znaš taj mir posle oluje. Znaš taj umor koji ne može da se opiše. Znaš taj osećaj „ne znam da li mogu još“. I znaš da nije lako biti mama.

Ako si i ti imala trenutak koji te je slomio, ako si prošla kroz težak period sa svojim detetom, ili jednostavno nosiš tišinu u grudima - podeli svoju priču u Mama & Woman zajednici. Tvoja ispovest može biti svetlo drugoj ženi koja misli da je sama.