Nisam znala da sam trudna, samo sam se odjednom porodila

Dugo smo moj verenik i ja radili na bebi, ali menstruacije nisu izostajale, a ginekolog je rekao da je sa mnom sve u redu i da samo treba da se “opustim”. Tako da sam se potpuno opustila i pomislila “kad Bog poželi da mi podari tu sreću, neka se tada i desi”. I tako je Bog odlučio da nam podari bebu, a da nas o tome i ne obavesti.

Osam meseci nisam ni znala da sam trudna. Ni jedna menstruacija mi nije izostala, ni jedan simptom trudnoće nisam imala, sve je u mom životu bilo normalno i uobičajeno. Ni jednom nisam osetila pokret bebe u stomaku ili nešto slično.

Onda me je nekih mesec dana pre porođaja sreo prijatelj kojeg dugo nisam videla i upitao da li sam trudna, pošto je primetio da sam se malo “bucnula” (a inače sam mršava osoba).Tada sam shvatila da sam se pet kilograma ugojila, ali ne i da sam trudna. Ljudima koji su svakodnevno sa mnom u kontaktu, to nije zapalo za oči, jer sam se postepeno gojila malo u predelu stomaka i zadnjice, ali daleko od toga da sam imala trudnički stomak, više kao malo salce u donjem delu stomaka. Niko u mojoj blizini nije posumnjao na trudnoću, jer stvarno nisam delovala “trudno”, više sam postala “bucka”.

Tada sam odlučila da je vreme da smršam, jer sam se zaista poslednjih meseci ubucila, a volim da izgledam lepo. Nekih 10 dana pre porođaja sam počela da idem u teretanu i radim vežbe koje nikako nisu za trudnice. Radila sam dosta trbušnjaka i drugih vežbi koje su na kraju i izazvale prevremeni porođaj. Tada sam jedino želela da smršam, neznajući da sam trudna.

Tog dana porođaja, sama sam otišla u našu kuću na selu da uzmem neke stvari koje su mi ostale preko leta tamo. I osetila sam jak bol u predelu stomaka, otišla do toaleta i dobila retku stolicu. Kako sam mislila da sam prehladila stomak, skuvala sam sebi čaj i legla da odmorim, bol u stomaku je prestao i taman kad sam se opustila opet mi se išlo u toalet. Kada sam sela na wc šolju i napela se, kako to obično radimo u toaletu, osetila sam nesveticu i pritisak iz vaginalnog otvora, ali nikakv bol. Ubrzo sam shvatila da nešto izlazi iz mene pa sam u panici ustala, na momenat sam se toliko uplašila i pomislila da umirem i da mi organi ispadaju “napolje”. Ali sam se u tren oka sagnula i videla bebu do pola izašlu iz mene kako “visi” iznad wc šolje. U panici sam je uhvatila za glavu i bukvalno izvadila iz sebe i prigrlila. Ona je odmah počela da plače, a ja sam preživela momentalni šok.

Bila je sićušna, čista, bez kapi krvi na njoj i najleša bebica na svetu. Nisam isprva ni videla kog je pola, nisam se na to ni fokusirala jer je stanje šoka u meni bivalo sve jače. Tada sam shvatila da me nešto “zateže” i ubrzo sam spoznala da je to pupčana vrpca koja visi iz mene. U panici sam je samo povukla i cela posteljica je izašla iz mene. Nisam znala šta da radim sa posteljicom i gde je stavim, jer je bila spojena pupčanom vrpcom za bebu, pa sam je stavila na njen stomačić i tada shvatila da je moja beba devojčica.

U brzini sam bebu ogrnula peškirom (koji je visio iznad lavaboa), i zajedno sa njom otišla do trpezarije po svoj telefon. Pozvala sam najpre hitnu pomoć, a potom i verenika. Sela sam sa bebom u naručju na sofu i tek tada shvatila da sam se za nepunih minut porodila, a da nisam ni znala da sam trudna, bez i jednog bola i krvi. Iz mene je samo lila neka voda (kasnije su mi objasnili da je vodenjak). Hitna pomoć je brzo stigla. Ali u momentima dok smo ih nas dve čekale, moju ćerkicu sam ljubila u čelo i pitala je otkud se ona tu stvorila, a da mi nije dala znak da postiji.

Momenta kada je došla hitna se slabo sećam, jer mi je njihov dolazak izavao paniku. Do tada sam bila prilično smirena, ali onu su bili u priličnoj panici, čak su i promrljali nešto “samo da beba preživi, mnogo je mala”. Ta rečenica me je celu zaledila, nije mi bilo jasno zašto je ona ugrožena, kada je plakala i normalno me posmatrala najlepšim malim okicama. Puta do bolnice se i ne sećam. Ginekolog me je u bolnici dočekao, čestitavši mi na hrabrosti i vodivši me na pregled. Ali ja sam sve vreme mislima bila uz moje dete, koje je tada bilo na pregledu, sve vreme mi je ozvanjala ona rečenica doktora iz hitne. I sve dok me nisu uverili da je moje dete dobro nisam se umirila.

Sa ginekološke strane ja sam bila skroz dobro. Počela sam da krvarim, sve je odrađeno prirodno kako treba, i nije bilo razloga za brigu. Što se nje tiče ona je morala biti u inkubatoru jer je manja od 2 kg i rođena je u 32. nedelji kako oni kažu, ali što je najbitnije skroz je zdrava. Bile smo 7 dana u bolnici, a sada se kod kuće čuvamo i volimo. Lepo sisa i lepo napeduje. A ja sam ovu ulogu neočekivanog majčinstva odlično podnela. Dođu mi tako momenti kada krivim sebe što nisam shvatila da sam trudna, ali su mi lekari objasnili da postoje takvi slučajevi, kada ne postoji mogućnost da majka oseti da je trudna. To mi daje utehu.

Ne prođe sat da se Bogu ne zahvalimo verenik i ja na ovom neočekivanom najlepšem daru.

---

Vaše iskustvo je važno! Ispričajte i vi vašu priču i inspirišite druge buduće mame

ISPRIČAJ SVOJU PRIČU