Prevremeni porođaj: pucanje plodove vode pre vremena i održavanje trudnoće

Ponedeljak, 16. novembar 1998. godine, dan skoro kao i svaki drugi. Bio je to osmi mesec trudnoće, a meni su preostala još samo dva radna dana do trudničkog bolovanja. Ali da krenem ja ispočetka...

Početkom januara 1998. godine, prestala sam da uzimam pilule zbog jakih glavobolja. U februaru se dogodila izuzetno stresna situacija za celu porodicu, izazvana smrću bliskog rođaka mog muža. Ipak, neplanirano, ostajem trudna, sa svojih tek navršenih 20 godina. Trudnoća je protekla bez ikakvih problema, bez mučnine, povraćanja, posebnih želja ili prohteva. Naravno, dobila sam oko 15 kilograma. Tada sam radila u staračkom domu kao negovateljica. Termin porođaja bio mi je zakazan za 24. decembar 1998. godine, a znala sam da nosim dečaka. Ginekolog koji je vodio moju trudnoću nije mnogo pričao. U to vreme, internet nije bio popularan, pa sam više slušala starije osobe i čitala dosta knjiga o trudnoći.

Tog ponedeljka sam normalno radila bez ikakvih simptoma. Legla sam da spavam, a usred noći sam se probudila s osećajem da sam se upiškila u krevetu. Ustala sam i otišla do toaleta, gde sam primetila da mi je pukao vodenjak i da mi curi plodova voda. Probudila sam muža i pozvala bolnicu... Sestra me je smirivala rečima da ne žurim, da spakujem kofer (iako sam torbu već spakovala proteklog vikenda) i da polako dođem u bolnicu.

U bolnici me već očekuju doktorka i babica. Moji podaci već su im bili dostupni u sistemu, jer me je ginekolog već prijavio. Priključuju mi infuziju s lekom koji bi usporio porođaj, daju lek za razvoj pluća bebi, pošto do termina ima više od pet sedmica. Radi se ultrazvuk. Sa bebom je sve u redu. Moram ostati u bolnici. Muž odlazi kući, jer porođaj neće biti te noći. Prebacuju me iz porođajne sobe u jednokrevetnu sobu za posmatranje. Zabranjeno mi je ustajanje. To znači da striktno moram da ležim. Zamislite sada obavljanje nužde u krevetu; prvog dana bilo me je sramota i neobično kad mi starija sestra donese nosu.

Ujutro, tokom vizite, dolazi doktor i saopštava da imam šećer u mokraći. Dobijam jelovnik za dijabetičare. Nivo šećera mi je meren dva puta dnevno, krv su mi vadili svakog dana, a ultrazvuk je bio na rasporedu svaki drugi dan. Doktor mi je objasnio i porekao priče koje sam slušala, navodeći da se plodova voda stalno obnavlja i proizvodi, tako da ne treba da brinem da će beba ostati "u suvom". I tako su dani prolazili sve do subote večeri, 21. novembra, kada sam negde posle 19 sati dobila bolove, ako se dobro sećam, na svakih 15 minuta. Pozvala sam sestru, koja je ubrzo poslala babicu, a zatim je došla i doktorka. Urađen je ultrazvuk i praćeni su otkucaji bebinog srca s kontrakcijama.

Ponovo me vraćaju u salu za porođaj, u takozvanu sobu za posmatranje. Dobijam lek protiv bolova, i lek je delovao, pa je noć prošla bez bolova. Ujutro, nedugo nakon doručka, dobijam jake kontrakcije i porođajne bolove. Posmatrala sam situaciju pola sata. Bolovi su dolazili na svakih mislim 8 minuta. Zovem babicu i saopštavam situaciju.

Ona izražava nevericu da je porođaj počeo, ali proverava. Nakon pregleda, kaže mi: "Pa, vi ste otvoreni, evo osećam glavu". U sobi se stvara gužva - doktorka, doktor asistent, babica, pomoćna sestra. Ja nisam imala o čemu da razmišljam jer su bolovi učestali i bili još jači. Porod je trajao nekih 38 minuta. Na svet je došao naš sin sa 2450g težine i 45cm dužine. Bio je okupan i sređen zbog predostrožnosti praćenja rada srca i pluća, a zatim ga stavljaju u inkubator.

Moja briga počinje kada mi saopštavaju da tokom spavanja beba tako čvrsto zaspi da zaboravi da diše, tada se pali alarm u inkubatoru. Beba se malo prodrma i nastavi dalje da diše. Da bi izašao iz inkubatora, moralo je da prođe 48 sati bez alarma. Međutim, na kraju je bio 8 dana jer je u dva navrata imao žuticu, te je bio i pod lampama. Sestre, koje su po meni bile divne, nazvale su ga Tarzan, jer je bio obučen samo improvizovanim gaćicama. Uvek nakon stolice su dolazile da me obaveste da su "ponovo" morale čistiti čitav inkubator i njega prati, naravno.

Dan nakon porođaja pregledao ga je pedijatar, a urađen je i ultrazvuk kukova. Sve je bilo u najboljem redu. Krvna slika mu je bila odlična, osim povećanog bilirubina. Naš sin nije imao snage za dojenje, te mu je stavljena sonda i tako je hranjen, a ja sam morala da ispumpavam mleko svakih 2-4 sata. Posle porođaja prebačena sam u četvorokrevetnu sobu. Svakih 2-3 dana dolazila je i odlazila nova mama. Meni je bilo sve teže i teže, posebno kada doktor "koleginici" saopšti da može taj dan ili sutradan ići kući. Naš sin je osmog dana prebačen prvo u normalan krevetić, a onda u specijalan sa grejačima, zbog pada telesne temperature. Devetog dana, za vreme vizite, počela sam da plačem; razlog je bio otpust koleginice, a ja opet ostajem. Doktor mi saopštava da sutradan mogu da idem kući ako nam sin tokom dana bude imao normalnu temperaturu. Mojoj sreći nigde kraja. A onda je došao i strah kako ćemo kući bez doktora i sestara. Naš mali sinčić je u međuvremenu počeo i da sisa.

Kod kuće, uz podršku porodice, uspostavili smo neki naš ritam. Dani su tekli svojim tokom, ali su noći bile neprespavane jer se on prva tri meseca budio svaki sat i bio je gladan.

I tako, dan za danom, sedmica za sedmicom, mesec za mesecom, godina za godinom. Naš sin je sada napunio 25 godina, zdrav i prav. Mislim da, zbog manjka interneta u to vreme i moje mladosti, nisam previše razmišljala o negativnim stvarima i problemima koji bi mogli nastati zbog rane trudnoće.

Moj moto je bio slušati svoje telo i ne opterećivati se negativnim posledicama.

---

Vaše iskustvo je važno! Ispričajte i vi vašu priču i inspirišite druge buduće mame

ISPRIČAJ SVOJU PRIČU